ЧЕДОМИР ЛУТОВАЦ ''СТО  ГОДИНА''

СТО  ГОДИНА

Првог децембра ове године навршиће се сто година од стварања прве заједничке државе јужнословенских народа по имену Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, касније назвна Краљевина Југославија, у току Народно-ослободилачке борбе Демократска федеративна Југославија, а послије ослобођења Федеративна народна република Југославија, односно Социјалистичка федеративна република Југославија и на крају Социјалистика република Југославија, односно Србија и Црна Гора. Српска влада се 1914. године опредијелила за ослобођење и уједињење са својом неослобођеном браћом. Политичари су формулисали ратне циљеве, које су наслиједили из раније историје. Жеља српских интелектуалаца је била да на ширем простору презентирају резултате своје духовности. Већина српске елите била је за стварање Југославије. Све су учинили да југословенска идеја заживи. Подредили су културни образац реализацији концепта заједничке државе. Поред одлуке коју је условио исход Првог свјетског рата о судбини југословенске идеје одлучила су три фактора: Србијанска влада на Крфу, Југословенски одбор у Лондону и Југословенски клуб аустријског парламента у Бечу. На ова три мјеста се у различитим околностима и са различитом политичком позадином радило на уједињењу јужнословенских земаља у једну заједничку државу. На конференцији представника србијанске владе и Југословенског одбора 1917. године утврђене су основе и устројство будуће државе. Изгласана је Крфска декларација у којој је наглашено да је наш троимени народ један исти по крви, по језику, по осјећањима свога јединства, по континуитету и цјелини територије на којој живи и по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка. Признате су азбука и абецеда као равноправне. Све канонски признате вјероисповијести: православна, католичка и мухамеданска као равноправне вршиће се слободно и јавно. Уједињени су календари на начин што се прихвата Грегоријански календар. Уводи се опште бирачко право у уставној парламентарној демократској монархији са династијом Карађорђевић на челу. Прва заједничка држава заснивала се на идејним основама рационалистичке филозофије с краја 18. вијека да основу нације чини језик. Званично поимање о троименом народу преузето је из револуционарне 1848. године. Овај унитаризам је дословна копија поимања југословенског јединства у хабсбуршким законима.

О великим стварима као што је било стварање југословенске државе одлучивала је више сила него право и правда. Умјесто срушене Хабсбуршке монархије створено је нешто слично. Дипломатија великих сила одредила је основе, границе и структуру те будуће државне интеграције, као санитарног кордона према Русији против ширења совјетизма. Темеље независној југословенској држави ударила је србијанска и савезничка побједа. Створена је заједничка држава јужнословенских народа, који никада раније нијесу били у заједничкој држави. Међународна ситуација и огромна воља већине народа да се уједини натјерали су водеће политичаре да се тај задатак обави великом брзином. Свечани проглас о уједињењу државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом и Црном Гором објавио је регент Александар 1. децембра 1918. године. Србија и Црна Гора унијеле су своју државност у заједничку државу. Србија је имала демократски поредак по узору на Француску. Своју државност и афирмисану спољну политику укључила је у нову велику државу. Одлукама Подгоричке скупштине Црна Гора је присаједињена Србији и тако је без посебности ушла у заједничку државу. Народни представници на Подгоричкој скупштини изјашњавали су се као Срби. Није постојала црногорска национална свијест. Осјећај црногорства битисао је као припадност заслужној елити у ослободилачким ратовима против Турске за ослобођење свеколиког српства. Детронизацијом краља Николе демонизована је и држава  с којом се он био идентификовао, владајући у њој 60 година. Начин како је спроведено уједињење повриједило је понос и дерогирало улогу црногорске елите, која је организовала Божићну побуну против уједињења, али ни једна велика сила није се хтјела експонирати на црногорском питању. Признањем Краљевине СХС од стране великих сила и других држава уједињење је легализовано. Већина југословенских сусједа постали су њени противници, чак и дотадашњи савезници. Тражила се ревизија мировних уговора и промјена граница. Нова држава није постигла довољан степен националне интеграције, како њене цјелине, тако и конститутивних дјелова. Хармонично друштво малопарцелних сељака престало је да дјелује као мотив социјалног прогреса. Замијенила га је индустријска и урбана цивилизација. Даљи развој одвијао се по њемачким моделима, а српски народ је губио дотле стечену историјску предност. Краљевина СХС постала је страно индустријско предграђе, сировинска база и тржиште западних индустријских система.

Са стварањем Југославије први пут је организована пошта, именоване су улице, куће су добиле бројеве, живјело се у слободи са осјећањем поноса и достојанства. Југословенско уједињење је каснило за другим европским државама у којима су створене јединствене нације. У Југославији није створена јединствена нација. Југословенско искуство је сусрет различитих становишта. Само на овом нашем простору религија је постала вододјелница изммеђу нација. Југославија је од почетка била погрешна замисао. Стварање заједничке државе са народима различитих вјера који јој нијесу жељели добро, била је велика заблуда и грешка, у првом реду србијанске елите, која је успјешно извела и дочекала ратну побједу. Није се пошло од културе, него од пребројавања бајонета, зато није било могуће политичко јединство. Кроз шири регион растакало се српско национално биће. Културни чиниоци су чинили Југославију немогућом интеграцијом. Уједињењем су створени услови за миран национални развој и еманципацију појединих народа у националне заједнице на бази заједничког језика, вјере, културе, традиције, територије и других атрибута, који дају посебност свакој нацији. Елите нијесу могле да нађу рецепт како да се уреди заједничка држава. Сукобила су се два концепта: Хрвати су одбијали да признају централистичко уређење и концепт интегралног југословенства. Југословенство је у Загребу схватано тако да се масе уведу у католичанство, то јест у хрватство. Нијесу били задовољни ни споразумаштвом, ни федерализмом, ни конфедерализмом. Залагали су се за дуално уређење, какво је било у бившој аустроугарској монархији: то јест католички дио нове државе Хрватска и Словенија и дио Босне и Херцеговине, а остале земље као просрпски дио. Стварањем Бановине Хрватске дошло је до такве нагодбе. Хрвати су се понашали антисрпски и 41., када су након три дана напада на Југославију изашли са цвијећем пред окупатора и прогласили Независну државу Хрватску (НДХ). Устав социјалистичке Хрватске је прописивао да је једини језик Хрватски. Тако су сви Срби у Хрватској, по уставу, говорили Хрватским језиком, а седамдесетих година Доситејева пјесма је била неприкладна у Хрватској. Српска културна и интелектуална јавност није имала одговарајући одговор, нити алтернативу уређењу односа у заједничкој држави. Пуцњи у Парламенту 1928. године су резултат десетогодишњег неуспјеха због национализма и сепаратизма.

Суочавањем са билансом Југославије може се рећи да је поразан за српски народ. Данас готово да нема Срба у Хрватској, неки простори у Босни и Херцеговини су остали без Срба, злочиначким бомбардовањем нестали су Срби на Косову и Метохији, а аутократски режим  дискриминише српска национална права и у Црној Гори, којих је све мање. Социјалистичка Југославија почивала је на неравноправности најбројнијег народа. Срби су били у ситуацији да се оправдавају, а послије албанске побуне 1981. године, чак су били присиљени да траже равноправност. Нијесмо схватили важност пада Берлинског зида. Кад се СССР распао Југославија више није била потребна. Важнија је била демократија него Југославија, а демократија у савезној држави није била могућа. Сузбијао се српски утицај и развијало непријатељство према српском естабилисменту. Југословенска интеграција је прескупо плаћено искуство. Најбројнији народ који је уложио све најдрагоцјеније, на крају је доживио пораз и истјеран је са својих вјековних простора. Бирократско административни апарат није био јединствен. Западна политика је према нама лицемјерна. Говоре о демократији и људским правима, а подржавају разбијање југословенског заједништва и сатанизују српски народ, а југословенско питање није више демократско питање. Говоре да се Југославија распала, али то није тачно, Југославија је разбијена. Разбили су је они које ословљавамо Екселенцијом. На наше војнике, на ЈНА пуцали су Хрвати и Словенци, а касније су пуцали и Муслимани на миг спољног фактора.                                                                                     Чедомир Лутовац